–
Hrrrrr….
snorrr…. hrrrr… snorrr…. prottt… mljmlj, šmrc… hrrrr…. zzzzzzzz…
kahmkahm…
–
Presvijetli
oče?
–
Hrrrr….
snorr… zzzzzzz…. prrrrrrrrrr….
–
Oče? Sveti oče?
Čujete me?
–
Ha?! Ko me
budi?! Spržit će ga božja ruka dok se okrene! Jerihonskih mi trublja ako ne!
–
Sveti oče?
Dobro jutro Vam želim! Ja sam to, Vaš ponizni sluga Vićentije…
–
A! To si ti.
Šta oćeš, jebemu vraga, i onog drugog čije se ime ne smije spominjati, iako to
rado bih, ali jebiga ima ono posebno mjesto u našim srcima, zahvaljujući čemu
poslije se to odražava i na blagajnama naših kongregacija koje se na taj račun
pune već, ima tome nećemo se lagat, barem dva tisućljeća, a?! Šta to nije dobar
rezultat? Šta ti misliš, Vićko? A? Jel misliš?
–
Jok ja. Podizan
sam od Vaše milosti u zdravom dogmatskom kontekstu pa to, hvala jedinom i
predivnom Bogu, ne moram, ne. Inače, da, impresivni su to rezultati. Šta drugo
reći. Mogu još samo dodati jebiga al se to ne smije u ovim odajama…
–
Pa, šta ja
znam, ono, jel ima šta za pojest, popit? Ogladnio sam. Cijelu noć sam
razmišljao. O bitku. Umoran sam. Kolika je ura?
–
Imamo na trgu,
vanka, različitih dimenzija, onu veliku od dva metra do ovijeh manjih ručnih
roleksnih od par centi…
–
Hahahaha.
Uvijek imaš dobrih fora rano ujutro! Volim kad me budiš…
–
Preljubazni
ste, Sveti oče, preljubazni… inače, samo što nije odzvonilo deset.
–
Uuu! Kasno je.
Nije navečer nadam se?
–
Ma, ne. Nego,
valja se pripraviti jer se danas ima hodočastit u Kroaciju. Evo, šofer od
aviona Al Italia već zagrijava motore pa da partimo…
–
Kroacija?
Pokrajina u Eritreji? Jel to tamo?
–
Mislite
razvojno? Ko će ga znat?! Geografski ni blizu, ne. Političkim uređenjem, možda…
Vjeroispovjedno, pak, nivo Poljske, zavidan postotak zavedenih.
–
Pa, dobro. Šta
se mora – teško je. Di su mi zubi?
–
Evo ih u svetoj
vodici se toćaju na komodinu. Isprani svetim kalodontom Santa Lucia, spremni za
uporabu. O’ma’.
–
Vićko dragi, na
sve misliš, baš si mi super, hajl!
–
Hojla i Vama,
presveti oče. Morali bismo se malkice požuriti jer Vas moram brifirati o
domorodačkim navadama u Kroaciji, prijemima kojima ćete nazočiti i još štošta,
a zrakoplovilo samo šta nije u fijuuuu fazi!
–
Zovi nadgledni
toranj i poruči im nek se… hmm, ne žure. Da moram doručkovat. Tako da sam im
Ja poručio. Jutros imam vizije pa ne mogu samo tako odperjat jer se pilot želi
vratit na paštu karbonaru doma ženi, pa onda poslijepodnevni odmor. A znamo svi
šta znači ovo zadnje. Sigurno ne samo spavanje u krevetu, jel de? Osim toga,
Vićko, dal da se i otuširam? Šnjof, šnjof…
a?
–
Pa, ne, nisam
siguran. Prošli ste tjedan izvršili već pranje, evo samo da pogledam u
podsjetnik… bipbipbip… piše u mom
gadžetu da nije još termin, ali ako inzistirate mogu organizirati s Pietrom da
zrihta kadu s mirisnim solima…
–
Si lud?! Znači,
čist sam? Nisam budala se opet izbjeljivat. I ovo malo boje ružičaste ogulit sa
sebe? Ne pada mi na pamet! Daj japanke dodaj i natakni mi ih na palce pa ajmo
ća. Si zvao taksi?
–
Pred
vatikanskom granicom stoji u stendbaj stavu. Švicarska straža ga ne pušta dok
ne mahnete s balkona. Ko i uvijek oče.
–
Šta onda čekaš?
Stavi na sebe moje mantije i maš’ rukicama, jebote, maš’ rukicama, Vićko!
U avionu.
Juri se velikim brzinama. Neslućenim. Pilot obećao doć doma do tri, al sranje,
evo je već jedanipol, pa dok se spusti, ispraši cijelu tu svitu vanka, stavi
prijevozno sredstvo u status dizanja s piste… al ako nagazi poslije na
papučicu kako valja možda bi mog’o iz te Zagabrie zbrisat relativno užurbano…
ajde, debeli daj se malo naspidiraj, pomisli dok promatra zadnjeg u retrovizoru
kako se vuče.
Minutu-dvije
prije toga Vićentije obučava Papu da će ga pozdraviti osobno sijedi gospodin
čim siđe na red carpet. To im je predsjednik, poručuje mu. I puno mašite,
podsjeti ga. Evo, krenite – sad! Osmijeh, oče, ne zaboravite osmijeh… tako
je!
–
Heha… he…
Vićko, doklen? Dobit ću teniski lakat ako ovako nastavim! Koju od ove dvije
bijele glave moram pozdravit? Vićko, jebemu, di si?
–
U protokolu mi
piše, kekacozekvesto, sijedokosi je predsjednik, dvaput ga ljubit (NIKAKO
TRI!)… ne stoji da ima cvikere, hmmm, možda ovaj drugi šta se široko cereče i
nosi neke minđuše u ušima? A ima i puntape na PX. Čudna moda, jebote, malo
feminizirano, al nećemo bit homofobni, ne… Dakle, sveti oče, ovaj drugi, bez
cvikera. Definitvno će to bit taj!
–
Bjutiful
kantri, cmačcmač, ju hev mistr
prezident, hahah, bjutiful. Ispešali from di er. Zer gut! Kroacija – belisima e
tuta verde!
–
Velkam jor
holines! Diz iz Kroejša, end d dej after jesterdej Aj voz in Rim. Ajminit,
Roum. Jes.
–
Heha, heha…
Vićko, jebateja, šta ovi priča?
–
Nemam pojma, Vaša
visosti, pojma nemam, evo vidim tamo onog našeg lokalnog građevinskog
poduzetnika iz Vrbnika, s roza kapicom na glavi, zvat ću ga da nam pomogne…
Ti! Dođder malo amo nek te pogleda šef! Ajde, šta si se ukipio, ispruži korak,
neće ti otpast prsti!
–
Kakva čast, e
pluribus unum, homo homini lupus, padre! Alea iacta est!
–
A? Šta je ovo
sad? Sat latinskih dosjetki? Vićko, vodi me odavde ća!
Papamobil
juri 16 km na sat kroz špalir građana. Razdragana lica. Svi lamataju
zastavicama, blaženstvo se spustilo u narod. Iza mutnog stakla Papa je uključio
automatsku ruku da radi lijevo-desno. Kad bi se njega pitalo bilo bi samo
desno-desno, svako toliko premjerit visinu kukuruza, da, ali jebiga… Konačno,
evo ga pred velebnim zdanjem, u koje je utučeno skrušenih i skromnih 700
milijardi eura, ne računajući 276 milijuna dolara za posvećene kamene ploče
koje su došle, prokrijumčarene od strane jataka bivšeg KroPremijera, iz
Kumrana.
Konačno će
se moć malo odmorit, ispružit noge, pogledat šta ima novog na Papaviziji, grickat
si nokte, ali ne od nervoze, nego tek tako, dokoličarska posla. Vićentije ga
čeka na ulazu.
–
Valja Vam još,
Vaša svetosti, u privatnu audijenciju primit, prije spavanjca popodnevnog,
pjevača u crnom.
–
Šta taj oće? Da
nije neki preobraćenik ko ona budala iz Amerike, židov, kakoseonozove, jebemu,
šta je htio neš svirat onom mom prethodniku…
–
Dilan. Bob?
–
E!
–
Ma kaki! Ovaj
platio izgradnju crkve, vitla okolo na nastupima mačem, prijeti svetim džihadom
istjerati sve koji nisu katolici, tu po regiji. U redu je čovjek, obiteljski,
poštenih nazora, usudio bih se dodati. Samo dva put se ženio. Šta je odlična
statistika. Oba puta pred bogom, da. Sredili smo mu to preko žnjore.
–
Lijepo, bome,
nema se šta reći. A kad to obavimo ćemo brzo doma, nadam se?
–
Par govorancija
u javnosti ko i obično, pripremio Vam sve o abortusima, kondomima, obitelji,
sekularizaciji društva i slična sranja. Znate već to napamet…
–
Al nek mi bude
velikim štampanim slovima napisano!
–
Naravno,
monitor je od 145 inča, blesimetar prati vašu, pardon, Vašu dinamiku, ništa ne
brinite, Visosti. Hoću reć, Vaša visosti.
–
Vićko, nek
uniđe taj mačevalac da ga, zjeeeev,
blagoslivljem. Jel tutnuo štagoder u škrabicu?
–
Pa, napravio
crkvu, nije valjda već da ste zaboravili?! Osim toga, prva žena mu je bila ona
skakavica šta je bila plasirana 28. na eurosongu…
–
Haha, uvijek
budan, moj Vićko. Bravo, samo te testiram.
Avion. Na
putu doma. Isti pilot. Djeluje rasterećeno, čak i blaženo. Stjuardesa dijeli
upute – ovako, dakle, ćete ako padnemo, ovako ako ne, maske s kisikom su vam
pod sicem. Ili možda nad glavom. Uglavnom, ne brinite. Sve će bit u redu. Bog
je s nama. Njegov glasnogovornik u svakom slučaju jest, zar ne? Pogledom
potraži tipa u haljinama, a Vićentije laktom lagano upre u usnulog, umorom
svladanog od silnih sjedenja i slušanja bulažnjenja kroativnog življa, budućeg
beatifikanta, ovaj se prene iz tankog sna i, podobne ruke tek neznatno
previsoko podignute, tiho izusti – in god we trust!
Podijeli na društvenim mrežama